петак, 4. март 2011.
Sramna praksa podizanja spomenika
Nedavno se u Kragujevcu dogodilo nešto što bi u gotovo svakom evropskom gradu bilo okarakterisano kao vandalizam neviđenih razmera – nestao je spomenik! Radi se o bronzanom poprsju Vuka Karadžića iz 1964. godine, radu vajara Dragana Panića, jednog od ne baš brojnih Srba koji su obrazovanje sticali na École nationale supérieure des Beaux-Arts u Parizu.
U gradu u kojem se uveliko raspravlja o Lokalnom planu razvoja kulture, u kojem ne postoji bioskop, ali postoji muzej koji radi od 8 do 15 (od 8 ujutro do 3 popodne, k’o sav normalan svet, ko će uveče u muzej???), to je prošlo jedva primećeno. Oglasio se Slobodan Pavićević, član Komisije za zaštitu spomenika, i to je lokalni internet medij preneo u vesti Sramna praksa uništavanja spomenika. Ovaj tekst je reakcija na tu vest. Evo nekih delova vesti:
„Kragujevac ima dugu i sramnu istoriju skrnavljenja spomenika, a uzroci tog vandalskog ponašanja bili su kako ideološkog, tako i socijalnog karaktera – rekao je član Komisije za zaštitu spomenika Slobodan Pavićević, na današnjoj konferenciji za novinare.
On smatra da je najnovija krađa bisti, najverovatnije, delo gladnih ustiju i da nema političke pozadine, ali da to svakako ne umanjuje krivicu svih ustanova nadležnih za zaštitu i čuvanje javnih spomenika.
Pavićević podseća na sramni bilans uništavanja spomenika kulture na teritoriji grada. […]”
Kakva mlaka reakcija! Ali, kada bi ta reakcija bila najgora stvar, stvari ne bi čak ni stajale toliko loše. Pored „sramne prakse uništavanja spomenika”, u Kragujevcu postoji još sramnija praksa podizanja spomenika. A zbog te prakse nije se oglasio ni jedan predsednik ili član, ni jedna komisija, ni jedno udruženje (umeju oni, ali njihov pogled ne seže izvan Beograda), ni jedna ustanova kulture (Ministarstvo, možda? Ne, oni su partijski drugovi.)…
Pisao je puno puta o tome, baš na ovom blogu, naš Cole. Kao njegov gost oglašavala se sjajna i neumorna Lele Vujošević. Pisao je, na svoj, specifičan način i AleXandar Lambros… Ostali su to usamljeni glasovi kojima se, anonimno, na ovaj način pridružujem.
Kragujevac ima kratku i sramnu istoriju skrnavljenja grada podizanjem spomenika, a uzroci tog vandalskog ponašanja su kako bahatost vlastodržaca tako i njihovo nepoznavanje istorije i istorije umetnosti, zaslepljnost vlačću i „novokomponovanim veroljubljem” ali i, primetio je poodavno neko, „evroljubljem”…
Ja smatram da je najnoviji atak na kulturu, zdrav razum i novčanike Kragujevčana, najverovatnije delo pomućene svesti, ali i da ima političku pozadinu, što svakako ne umanjuje krivicu svih onih koji se od postupka lokalnog kalifa nevešto ograđuju.
Podsećam na sramni bilans podizanja spomenika sopstvenoj bahatosti, neukosti i neukusu na teritoriji grada. Malo je poznat podatak da skrnavljenje grada neadekvatnim „aktinostima u vezi sa spomenicima” počelo odmah po okončanju Drugog svetskog rata, kada je figuri sa Spomenika palim šumadijskim ratnicima, veoma značajnom ranom radu vajara Antuna Augustinčića, odsečena ruka koja je držala krunu i zamenjena rukom koja drži venac.
Novija istorija uništavanja grada još je poraznija. Spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću, rad vajara Zorana Ilića, ispred prelepe zgrade poznate kao Sokolana u naselju Stara radnička kolonija, svečano je, 1999. godine, otkrio gradonačelnik Veroljub Stevanović. Bolje da nije. Pretpostavljate da konkursa nije bilo. Bio je to mali posao, pa ga je Ilić odradio „onako, drugarski”.
Zatim je, tokom „gradonačelnikovanja” gospodina Stevanovića, odbačena odluka stručne komisije, koja je od predloga pristiglih na konkurs za spomenik Kragujevčanima – žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih, odabrala rad vajara Dragana Đorđevića, da bude realizovan. Gradonačelnik je (sam, ili uz nečiju pomoć, pitanje je) odabrao rad vajara Zorana Ilića, rad koji je sam autor nazvao „buzdovan”. AleXandar Lambros ga naziva „spomenik lizalici”. Kragujevac je, podizanjem tog spomenika zauzeo značajno mesto na svetskoj mapi gluposti.
Nakon toga se, bez konkursa, pošto je vlastodržac verovatno zaključio da stručne „stručne komisije” samo ometaju sprovođenje njegovih zamisli i guše kreativnost Zorana Ilića, pojavio Spomenik Jovanu Ristiću, među Kragujevčanima poznat i kao Johnnie Walker. Autor je, pogađate, Zoran Ilić.
A onda je usledio ultimativni poduhvat! Vrhunac besmislenosti, bahatosti, tvrdoglavosti, neukusa. Nisu pomogla ni analitična objašnjenja, ni ankete u kojima se većina izjašnjavala u skladu sa zdravim razumom, ni internet akcije poput: „NEĆU TREĆI VERKOV KRST, HOĆU BIOSKOP!!!!” i „Kragujevac ≠ Krstojevac”. Krst, delo Zorana Ilića, uz pisano obrazloženje, nikao je, na sramotu i Kragujevčana, i svakoga onog ko je ikada ušao u bilo koji muzej, a da na to nije bio primoran (predsednica / recenzentkinja se ne računa, ona je morala).
Predsednik Skupštine Grada Kragujevca i narodni poslanik Saša Milenić se zapitao: „Zašto krst?”, i obrazložio njegovo postojanje s filosofsko-simbolističko-humanističko-civilizacijske tačke gledišta: „Zato što smo uvereni da je to poznatiji, prostraniji, univerzalniji, dobrohotniji, razumljiviji, čovekoljubiviji simbol, od svih poznatih simbola naše civilizacije.”
Gradonačelnik je izabrao religijsko-simbolističko-etimološko-istorijski pristup: „Dakle, ovaj grad koji je bio dolina gladi, počeo je da živi. Simbolično je na krstu. U pozitivnom smislu. U svakom smislu je krst život. A vaskrsenje, i simbolično kad tumačite i tu reč, trebalo bi da znači vaskrsenje svega, i morala, i života, i vaskrsenje onog pozitivnog što je jedno vreme nedostajalo i ovom narodu, i ovom gradu, i ovoj regiji.”
Sve vreme se insistiralo na priči o ceni „Đurđevdanskog krsta”, o tome da li postoji nešto preče…Takva argumentacija je lažna, irelevantna, navođenje na stranputicu… „Zadužbina” gradonačelnika, filosofa i vajara, je odraz istorijskog i kulturnog i estetskog sunovrata, i nesreća je što postoji. Nesreća ne bi bila ništa manja i da krst jači od zakona donosi prihode.
Filosof Milenić je za medije, na pitanje o svome stavu prema činjenici da je javno mnjenje Kragujevca protiv podizanja krsta izjavio: „Jedino relevantan podatak je popis, na kome se 96 odsto građana izjasnilo kao hrišćani pravoslavne veroispovesti.” Očigledno da je sebi dao za pravo, barem posredno, da izopšti iz Srpske Pravoslavne Crkve one koji su protiv podizanja krsta od 18 metara. Da li je Patrijarh Irinej svojim učešćem u degradaciji kulture Kragujevca Mileniću dao za pravo? Svejedno, hvala im obojici.
Pronašao sam jedan davni komentar na vest na ovome sajtu: „[…] Mali diktator radi što poželi, uz pomoć malog filozofa koji to nemušto pokušava da opravda (a ni sam u to ne veruje) i malog ‘vajara’ zbog čije bi diplome FLU u Beogradu trebalo da se bar oglasi (a i da se nekako zakonom reši oduzimanje diplome, recimo inžinjeru građevine čijih bi se nekoliko zgrada srušilo, ili veterinaru koji bi izazvao nekoliko pomora životinja nestručnim lečenjem…).[…]”.
Gospodin Pavićević, član Komisije za zaštitu spomenika, je istakao da bi spomenici trebalo da budu pod stalnim video nadzorom i apelovao na medije i profesore u školama da mladima približe ličnosti iz istorije, kako bi se ubuduće promenio odnos Kragujevčana prema kulturnoj zaostavštini.
– Ljudi koji ne poznaju svoj grad ne mogu ga ni voleti – rekao je Pavićević.
Ljudi koji kulturno nasleđe svoga grada degradiraju svrstavajući u njega mizernosti poput buzdovana i krsta, ne mogu očekivati da mladi, barem ne lako, izgrade odnos prema kulturnoj zaostavštini. A dok tog odnosa nema, lepo je primetio Pavićević, nestajaće ono što kulturna zaostavština uistinu jeste. I nastajaće, dodaću ja, ono što je zaostavština vlastodržačke samovolje, bahatosti, neznanja, neobrazovanja, neukusa…
P. S. Umetnik je izuzetno kreativan kada je reč o ostavljanju svoga, vrlo specifičnog potpisa. Ne bi bilo u redu da iko ko je čita o sramnoj praksi podizanja spomenika u Kragujevcu, ostane uskraćen i za taj detalj.
U gradu u kojem se uveliko raspravlja o Lokalnom planu razvoja kulture, u kojem ne postoji bioskop, ali postoji muzej koji radi od 8 do 15 (od 8 ujutro do 3 popodne, k’o sav normalan svet, ko će uveče u muzej???), to je prošlo jedva primećeno. Oglasio se Slobodan Pavićević, član Komisije za zaštitu spomenika, i to je lokalni internet medij preneo u vesti Sramna praksa uništavanja spomenika. Ovaj tekst je reakcija na tu vest. Evo nekih delova vesti:
„Kragujevac ima dugu i sramnu istoriju skrnavljenja spomenika, a uzroci tog vandalskog ponašanja bili su kako ideološkog, tako i socijalnog karaktera – rekao je član Komisije za zaštitu spomenika Slobodan Pavićević, na današnjoj konferenciji za novinare.
On smatra da je najnovija krađa bisti, najverovatnije, delo gladnih ustiju i da nema političke pozadine, ali da to svakako ne umanjuje krivicu svih ustanova nadležnih za zaštitu i čuvanje javnih spomenika.
Pavićević podseća na sramni bilans uništavanja spomenika kulture na teritoriji grada. […]”
Kakva mlaka reakcija! Ali, kada bi ta reakcija bila najgora stvar, stvari ne bi čak ni stajale toliko loše. Pored „sramne prakse uništavanja spomenika”, u Kragujevcu postoji još sramnija praksa podizanja spomenika. A zbog te prakse nije se oglasio ni jedan predsednik ili član, ni jedna komisija, ni jedno udruženje (umeju oni, ali njihov pogled ne seže izvan Beograda), ni jedna ustanova kulture (Ministarstvo, možda? Ne, oni su partijski drugovi.)…
Pisao je puno puta o tome, baš na ovom blogu, naš Cole. Kao njegov gost oglašavala se sjajna i neumorna Lele Vujošević. Pisao je, na svoj, specifičan način i AleXandar Lambros… Ostali su to usamljeni glasovi kojima se, anonimno, na ovaj način pridružujem.
Kragujevac ima kratku i sramnu istoriju skrnavljenja grada podizanjem spomenika, a uzroci tog vandalskog ponašanja su kako bahatost vlastodržaca tako i njihovo nepoznavanje istorije i istorije umetnosti, zaslepljnost vlačću i „novokomponovanim veroljubljem” ali i, primetio je poodavno neko, „evroljubljem”…
Ja smatram da je najnoviji atak na kulturu, zdrav razum i novčanike Kragujevčana, najverovatnije delo pomućene svesti, ali i da ima političku pozadinu, što svakako ne umanjuje krivicu svih onih koji se od postupka lokalnog kalifa nevešto ograđuju.
Podsećam na sramni bilans podizanja spomenika sopstvenoj bahatosti, neukosti i neukusu na teritoriji grada. Malo je poznat podatak da skrnavljenje grada neadekvatnim „aktinostima u vezi sa spomenicima” počelo odmah po okončanju Drugog svetskog rata, kada je figuri sa Spomenika palim šumadijskim ratnicima, veoma značajnom ranom radu vajara Antuna Augustinčića, odsečena ruka koja je držala krunu i zamenjena rukom koja drži venac.
Novija istorija uništavanja grada još je poraznija. Spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću, rad vajara Zorana Ilića, ispred prelepe zgrade poznate kao Sokolana u naselju Stara radnička kolonija, svečano je, 1999. godine, otkrio gradonačelnik Veroljub Stevanović. Bolje da nije. Pretpostavljate da konkursa nije bilo. Bio je to mali posao, pa ga je Ilić odradio „onako, drugarski”.
Zatim je, tokom „gradonačelnikovanja” gospodina Stevanovića, odbačena odluka stručne komisije, koja je od predloga pristiglih na konkurs za spomenik Kragujevčanima – žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih, odabrala rad vajara Dragana Đorđevića, da bude realizovan. Gradonačelnik je (sam, ili uz nečiju pomoć, pitanje je) odabrao rad vajara Zorana Ilića, rad koji je sam autor nazvao „buzdovan”. AleXandar Lambros ga naziva „spomenik lizalici”. Kragujevac je, podizanjem tog spomenika zauzeo značajno mesto na svetskoj mapi gluposti.
Nakon toga se, bez konkursa, pošto je vlastodržac verovatno zaključio da stručne „stručne komisije” samo ometaju sprovođenje njegovih zamisli i guše kreativnost Zorana Ilića, pojavio Spomenik Jovanu Ristiću, među Kragujevčanima poznat i kao Johnnie Walker. Autor je, pogađate, Zoran Ilić.
A onda je usledio ultimativni poduhvat! Vrhunac besmislenosti, bahatosti, tvrdoglavosti, neukusa. Nisu pomogla ni analitična objašnjenja, ni ankete u kojima se većina izjašnjavala u skladu sa zdravim razumom, ni internet akcije poput: „NEĆU TREĆI VERKOV KRST, HOĆU BIOSKOP!!!!” i „Kragujevac ≠ Krstojevac”. Krst, delo Zorana Ilića, uz pisano obrazloženje, nikao je, na sramotu i Kragujevčana, i svakoga onog ko je ikada ušao u bilo koji muzej, a da na to nije bio primoran (predsednica / recenzentkinja se ne računa, ona je morala).
Predsednik Skupštine Grada Kragujevca i narodni poslanik Saša Milenić se zapitao: „Zašto krst?”, i obrazložio njegovo postojanje s filosofsko-simbolističko-humanističko-civilizacijske tačke gledišta: „Zato što smo uvereni da je to poznatiji, prostraniji, univerzalniji, dobrohotniji, razumljiviji, čovekoljubiviji simbol, od svih poznatih simbola naše civilizacije.”
Gradonačelnik je izabrao religijsko-simbolističko-etimološko-istorijski pristup: „Dakle, ovaj grad koji je bio dolina gladi, počeo je da živi. Simbolično je na krstu. U pozitivnom smislu. U svakom smislu je krst život. A vaskrsenje, i simbolično kad tumačite i tu reč, trebalo bi da znači vaskrsenje svega, i morala, i života, i vaskrsenje onog pozitivnog što je jedno vreme nedostajalo i ovom narodu, i ovom gradu, i ovoj regiji.”
Sve vreme se insistiralo na priči o ceni „Đurđevdanskog krsta”, o tome da li postoji nešto preče…Takva argumentacija je lažna, irelevantna, navođenje na stranputicu… „Zadužbina” gradonačelnika, filosofa i vajara, je odraz istorijskog i kulturnog i estetskog sunovrata, i nesreća je što postoji. Nesreća ne bi bila ništa manja i da krst jači od zakona donosi prihode.
Filosof Milenić je za medije, na pitanje o svome stavu prema činjenici da je javno mnjenje Kragujevca protiv podizanja krsta izjavio: „Jedino relevantan podatak je popis, na kome se 96 odsto građana izjasnilo kao hrišćani pravoslavne veroispovesti.” Očigledno da je sebi dao za pravo, barem posredno, da izopšti iz Srpske Pravoslavne Crkve one koji su protiv podizanja krsta od 18 metara. Da li je Patrijarh Irinej svojim učešćem u degradaciji kulture Kragujevca Mileniću dao za pravo? Svejedno, hvala im obojici.
Pronašao sam jedan davni komentar na vest na ovome sajtu: „[…] Mali diktator radi što poželi, uz pomoć malog filozofa koji to nemušto pokušava da opravda (a ni sam u to ne veruje) i malog ‘vajara’ zbog čije bi diplome FLU u Beogradu trebalo da se bar oglasi (a i da se nekako zakonom reši oduzimanje diplome, recimo inžinjeru građevine čijih bi se nekoliko zgrada srušilo, ili veterinaru koji bi izazvao nekoliko pomora životinja nestručnim lečenjem…).[…]”.
Gospodin Pavićević, član Komisije za zaštitu spomenika, je istakao da bi spomenici trebalo da budu pod stalnim video nadzorom i apelovao na medije i profesore u školama da mladima približe ličnosti iz istorije, kako bi se ubuduće promenio odnos Kragujevčana prema kulturnoj zaostavštini.
– Ljudi koji ne poznaju svoj grad ne mogu ga ni voleti – rekao je Pavićević.
Ljudi koji kulturno nasleđe svoga grada degradiraju svrstavajući u njega mizernosti poput buzdovana i krsta, ne mogu očekivati da mladi, barem ne lako, izgrade odnos prema kulturnoj zaostavštini. A dok tog odnosa nema, lepo je primetio Pavićević, nestajaće ono što kulturna zaostavština uistinu jeste. I nastajaće, dodaću ja, ono što je zaostavština vlastodržačke samovolje, bahatosti, neznanja, neobrazovanja, neukusa…
P. S. Umetnik je izuzetno kreativan kada je reč o ostavljanju svoga, vrlo specifičnog potpisa. Ne bi bilo u redu da iko ko je čita o sramnoj praksi podizanja spomenika u Kragujevcu, ostane uskraćen i za taj detalj.
петак, 11. фебруар 2011.
Kraj (koji bi mogao da postane početak) – Nastavnik, učenik, likovna kreativnost i sve ostalo V
Ovih dana, kada se „Vlada Republike Srbije, formirana 7. jula 2008. godine, imenovanjem dr Mirka Cvetkovića za predsednika”, kruni i osipa, pisati o jednom lošem udžbeniku u našoj domovini Srbiji, može zaličiti na „češljanje” dok nešto „gori”, može izgledati glupo, besmisleno, nepotrebno… I bilo bi tako da se radi samo o udžbeniku, ali priča je i mnogo šira i mnogo dublja.
Naravno, tema je postala politika, politika koja, citiraću: „iz sasvim posebnog ugla slika kako kod nas funkcionišu stvari”.
Nastavljam onako kako sam na početku i najavio – imenima. Najpoznatije je prof. dr Slavica Đukić Dejanović, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije. Ali, krenimo redom.
Prva „knjiga”, ona zbog koje je cela priča i pokrenuta, je „Metodika nastave likovne kulture”, objavljena 2006. godine u izdanju Učiteljskog fakulteta Jagodina. Odgovorno lice, potpisano u impresumu sa „za izdavača” ujedno je i sam autor „knjige”. Recenzenti su prof. mr Obrad Jovanović i prof. dr Aleksandar Jovanović. Autor fotografija je osoba koja ima isto prezime kao i autor „knjige”, dok „kompjutersku obradu” potpisuje čak troje, i svi se isto prezivaju kao i autor knjige. Evo i ostalih podataka koji mogu pomoći pronalaženju „knjige”: ISBN 86-7604-030-3, COBISS.SR-ID 130342668.
Druga „knjiga”, za koju oni koji redovno prate ovu petodelnu priču znaju, je izdanje Nezavisnog univerziteta Banja Luka iz 2009. godine. Naslovljena je isto kao i prva – „Metodika nastave likovne kulture”. Odgovorno lice, potpisano u impresumu sa „za izdavača” je Goran Kalinić. Recenzenti su prof. mr Obrad Jovanović i prof. dr Slavica Đukić Dejanović, prof. dr Olivera Stanojlović i prof. mr. Dragan Savić. „Knjiga” ima lektora. Sa razliku od prethodne u kojoj se u impresumu jedno prezime može naći šest puta, u ovoj se to prezime nalazi samo na dva mesta. Evo i ostalih podataka koji mogu pomoći pronalaženju „knjige”: ISBN 987-99955-41-09-5, COBISS.BH-ID 1055000.
Treća, nepotpisana „knjiga”, „skripta” ili nešto treće, može se pronaći na stranici „Naučnoistraživački rad (NIR)” Pedagoškog fakulteta u Jagodini, u formi doc fajla.
Naravno, prvo što pada na pamet je guglati imena recenzenata:
Prof. mr Obrad Jovanović je redovni profesor za predmete iz oblasti Metodika nastave likovne kulture i likovna kultura na Učiteljskom fakultetu u Užicu, Univerziteta u Kragujevcu. Radi se o umetniku koji je, pre nekoliko godina, na vrlo lep način proslavio 30 godina stvaralaštva.
Prof. dr Aleksandar Jovanović je neko čiji identitet ne mogu sa potpunom sigurnošću da utvrdim. Mogao bi to da bude redovni profesor i dekan Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. On predaje predmete Uvod u tumačenje književnosti, Književnost za decu i mlade i Srpska kultura u evropskom kontekstu. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost. Mogao bi da bude dr Aleksandar Jovanović, docent na Medicinskom fakultetu u Beogradu i načelnik odeljenja na Institutu za psihijatriju Kliničkog centra Srbije koji se bavi se sudskom i ratnom psihijatrijom. Možda se radi o nekom trećem. Ja se najdublje izvinjavam pomenutoj dvojici ako sa knjigom „Metodika nastave likovne kulture” nemaju nikakve veze.
O prof. dr Slavici Đukić Dejanović je skoro sve poznato – „Medicinski fakultet, magistarske, doktorske studije i specijalizaciju neuropsihijatrije završila je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Od 1982. godine, u nastavi je na Katedri za Psihijatriju, Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, kao profesor Psihijatrije, Etike i Veštine komunikacije sa pacijentom. Najmlađa je žena doktor medicinskih nauka u Šumadiji. Obavljala je funkciju prorektora Univerziteta u Kragujevcu , kao i prodekana za međunarodnu saradnju Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. Redovni je profesor i šef Katedre za psihijatriju.“ Da li je kompetentna da bude recenzent „knjige” koja se zove „Metodika nastave likovne kulture”, pitanje je na koje nemam odgovor. Sudeći po naslovu, dalo bi se zaključiti da nije, ali uzimajući u obzir sadržaj „knjige” – verujem da jeste kompetentna.
Jedina prof. dr Olivera Stanojlović koju Google nalazi radi na Institutu za fiziologiju Medicinsog fakulteta u Beogradu. Opet sam prinuđen da se unapred izvinjavam, pošto u to da je baš ona bila recenzent „knjige” ne mogu biti siguran.
Prof. mr Dragan Savić, sa prilično sigurnosti mogu tvrditi, je zaposlen na Katedri za stručno-umetničke predmete Pedagoškog fakulteta u Somboru. Na sajtu tog fakulteta koji je deo Univerziteta u Novom Sadu, može se pronaći dokument koji pruža uvid u bogatu biografiju redovnog profesora Savića.
Pitanje koje se nameće je zašto su bili recenzenti jedne ili dve „knjige” koje sadrže niz čudnih poglavlja, pasusa, rečenica… A onda, i da li su zaista pročitali „knjigu” / „knjige” koje su preporučili za publikovanje, ili im je to, jednostavno, bila obaveza iz nekog razloga koji samo možemo naslutiti.
Namera mog gostovanja kod gospodina Kovačevića je da što više ljudi sazna za postojanje ovakvih stvari koje jesu, na nivou svakodnevnog – i tužne i smešne, ali i skupe, a na nekakvom širem nivou – vrlo opasne i sa posledicama koje je danas teško sagledati, a još teže predvideti šta će doneti u budućnosti.
Predrasuda da su naši đaci najbolji je i dalje živa. Ne malo je onih koji veruju da naši osnovci, srednjoškolci, studenti, sa znanjem koje ponesu iz naših škola, gde god da odu – ne moraju ništa da uče, a uvek bivaju ocenjeni najvišim ocenama. Iz godine u godinu ih demantuju vesti da su učenici iz Srbije na dnu, da imaju nizak nivo znanja, da Srbija zaostaje u obrazovanju… Možemo da ne verujemo da je to tako, ali, zar uzroci nisu očigledni? A možemo i da poverujemo, i pokušamo da učinimo nešto.
A sada ću dati sebi oduška i prepisati pedeset rečenica iz sve tri „knjige”, ne vodeći računa o „kontekstu”. Da bi se sve moglo proveriti, iza svake rečenice je dato, u zagradi, iz koje „knjige” je „iščupana” (brojem 1 je označena jagodinska knjiga iz 2006, brojem 2 banjalučka iz 2009, a brojem 3 .doc fajl sa sajta jagodinskog fakulteta), kao i broj stranice na kojoj se nalazi. Nabrajanje nije nikakva rang-lista.
U našim školama, kod starijeg uzrasta, zbog konformističkog efekta škole i sredine, originalnost znatno opada zbog likovne socijalizacije. (1, 259)
Svesnost sebe i sebe kao kreativnog bića je genijalno prosvetljenje svih negativnih energija u čoveku, jer čovek mora postati homo estetikus (ako umetnosti nema, nema ni čoveka). (2, 159)
Likovna genijalnost proističe iz telesne potrebe za stvaranjem umne sposobnosti. (3, 19)
Imaginarni vizionar je likovni tip koji poseduje veliku emocionalnu inteligenciju i on je likovni čarobnjak kroz san koji smo svi videli i o njemu razmišljali. (2, 157)
Linija je misao koja nešto ograničava ili otvara. (2, 147)
Boja je svetlost i tama postojanja. (1, 81)
Svetlost je sjaj i tama ljudskih osećanja i ljudskih misli. (1, 163)
Boja je likovna misao – osećanje kroz koje likovno osećanje i svetlost plešu. (3, 14)
Kroz kreativnu aktivnost desne i leve hemisfere mozga učenik dolazi do kreativne aktivnosti. (2, 113)
Položaj linija u zavisnosti od forme lika i izgleda, u nama stvara utisak određenog psihološkog dejstva. (3, 174)
Prostornu inteligenciju rešavamo putem zlatnog preseka. (2, 103)
Stvaralačka radoznalost je vizuelno stvaranje oblika i prostorne orijentacije. (2, 91)
Piramida je večita lepota likovno magičnog prostora i nadmoći inteligencije kroz svet visoke inteligencije kao i svojstva – oca, majke i okruženja. (1, 107)
Samouveravajuće učenje je prvi znak da učenik može postati genije. (2, 85)
Duhovne igre roditelja ne moraju biti i duhovni svet njihove dece. (1, 70)
Nove informacije pogodne su za usvajanje i povezivanje uzroka likovnog ostvarenja kroz donošenje likovnog suda kao osnovnog uzroka za stimulaciju razvoja i rasta mozga. (2, 67)
Prostor je beskonačno polje i najsloženiji likovni doživljaj, pun fizičkih i optičkih zakona. (2, 105)
Likovna sreća je realizovanje likovnog dela koje mora biti dostojno likovne kreativnosti. (3, 24)
Likovna sreća je kad učenik utvrdi likovni uspeh i uspe da stabilizuje likovno ponašanje koje ga je dovelo do ostvarene likovne želje. (3, 5)
Likovna motorika šake, brojem pokreta, označava nivo inteligencije i način izražavanja likovnih emocija. (2, 67)
Menjajući i manipulišući likovnim odlukama i likovnim strategijama, likovno zdravorazumske mere moramo sprovoditi kroz estetski samoopredeljujući likovni integritet. (2, 66)
Talenat je nešto što objašnjava naše nepoznavanje psihologije i korena osećanja. (1, 114)
Poemu ljudskog života možemo spoznati kroz poznavanje prirode i društva, fizičkog vaspitanja, muzičke umetnosti, filma, pozorišta, likovne predstave. (2, 64)
Telesne kao i intelektulne sposobnosti su one koje se vežbanjem dopunjavaju kroz: ishranu, upravljanje stresom. (3, 19)
San je likovna budućnost i budućnost čoveka!!! (2, 55)
Likovna vizija je predstava onog što je u nama i oko nas sa izuzetno izoštrenim čulima i percepcijom. (3, 58)
Kreativno mišljenje dete stiče i estetski identifikuje kroz: osećanja likovne klasifikacije, likovni stil izražavanja, atmosferu slike, kroz likovno dominantne elemente, boje i likovne forme, odnos likovnih elemenata u prostoru, psihološko dejstvo linija i boja i sižea slike. (2, 43)
Reči su obojene likovne misli kroz teorijsko-vizuelno mišljenje. (3, 14)
Za boju lica ili obrazine koristimo određene boje: tamnozelena je znak đavola, svetloplava znak mudrog raspoloženja, crvena znak radosti ili opasnosti, žuta znak inteligencije, a limunžuta znak opasnosti… (2, 24)
Uvodni deo časa pamtimo kroz šest čula kao i kroz likovnu predstavu. (2, 40)
Emocije predstavljaju osećanja i razlike mišljenja kroz mnoge oblike ponašanja ili stanja u složenost i prefinjenost emocija. (1, 7)
Tačka i njena igra kroz formu kompozicije, kao i njene likovne poruke, jeste misaona igra dečje radosti. (1, 162)
Svest o likovnoj moći i svest o uspehu kroz metod likovne nadgradnje je kreativno postojanje i otklanjanje likovnih zabluda i grešaka kroz likovno misaonu–svest i likovni svet estetske potrebe društva i pojedinca. (1, 258)
Inteligenciju učenik nasleđuje kao i trojstvo u magičnoj piramidi. (1, 107)
Važno je da nastavnik učenike, preko likovne kulture, uputi da kroz likovnu kulturu osećaju, misle, žele kroz likovne postupke da otkriju izuzetnu moć, da sigurno zapažaju i da tumače razne moći psihološkog ispoljavanja. (1, 97)
Mašta je imaginativno psihički proces kroz snove i dečje igre. (1, 116)
Likovna kreativnost i sinergija, kao integralna celina, kod učenika odstranjuju strah od nepoznatog i onoga što učenik ne zna. (3, 18)
Socijalno stanje podrazumeva: harmonični odnos u društvu, tolerantnost, odsustvo egocentričnosti, usklađenost vlastitih želja i uspešnu borbu sa životnim teškoćama. (1, 79)
Roditelji ne bi smeli da otuđuju decu od majke zemlje. (3, 15)
Psihofizičke i intelektualno likovne aktivnosti deteta treba dovesti u stanje individualne likovne moći. (1, 72)
Likovna radost kreativnosti i stvaralaštva su pozitivan stav kao i ljubav prema umetnosti. (3, 16)
Likovna mašta je unutrašnje likovno viđenje u viziji subjektivnosti, kao „treće oko”. (2, 202)
Deca rođena u znaku ''indigo'' boje su jako znatiželjna. (3, 176)
Pedantni tip učenika treba uveriti da, osim pedantnosti, likovna kultura ima puno likovnih nadahnuća koja čine celinu i iskonsko kolorističko shvatanje u oblasti likovne kulture. (2, 162)
Ona deca koja crtaju preko papira simbolično izražavaju otpor prema drugima kao i o nezrelom ili infantilnom ponašanju. (3, 175)
Savlađivanje prepreka jeste samo odlika čoveka. (3, 15)
Dete od dve do tri godine uzrasta, pre svega, igru smatra kao nešto nalik na igru, što znači da dete još nije svesno šte je to ono „nešto” u igri. (1, 70)
Nastavnik mora naučiti učenike da se precizno izražavaju, da umeju da slušaju likovnog partnera, da mu ne upadaju u reč, već da kroz likovni dijalog dolaze do likovnog rešenja problema. (2, 199)
Pojedini učenici ne žele da usvoje likovnu samodisciplinu koja je odraz učenikove inteligencije, samostalnosti i kreativnosti. (3, 22)
Kako izbeći neprofesionalnu stihiju nastavnika likovne kulture koji traže talente među učenicima? (1, 71)
Veliki broj komentara upućenih na prethodne delove ove priče sveo se na pitanje „sta činiti?”.
Jedan od mojih odgovora glasio je ovako:
Ja svoje primerke „knjiga” neću da šaljem Ministarstvu!
Šalu na stranu, kada znate ko je jedan od recenzenata, gotovo sasvim je sigurno da Ministarstvo ne bi ništa preduzelo.
Inače, kad već pominjem Ministarstvo, evo jednog od ciljeva obrazovanja: „sticanje kvalitetnih znanja i veština i formiranje vrednosnih stavova […] jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, tehničke, informatičke pismenosti, neophodnih za život i rad u savremenom društvu”. Jedan od ciljeva metodike nastave likovne kulture, koji je u „knjizi” postavljen, je razvijanje "međusobne intelektualne sposobnosti bržeg razumevanja i prihvatanja tuđih stavova i gledišta" što je, verujem, vrlo važno (ako nije i neophodno) za „život i rad u savremenom društvu”, u ovoj našoj „državi”.
Čini mi se da je naša „država” – država, onoliko koliko je „knjiga” – knjiga.
A onda sam uz malu pomoć (ili malo veću, priznajem), zaključio da im ne moramo slati primerke „knjiga” – možda bi mnogo e-mailova, slične sadržine, u kojima se govori o „knjigama”, uticalo da i neko ko ima moć (a, može biti, pred izbore, i interes) da nešto učini – nešto i učini. Ako nas mnogo misli da bi to bilo moguće, imamo sedam dana da u diskusiji na ovom mestu odlučimo da tako i postupimo.
Naravno, tema je postala politika, politika koja, citiraću: „iz sasvim posebnog ugla slika kako kod nas funkcionišu stvari”.
Nastavljam onako kako sam na početku i najavio – imenima. Najpoznatije je prof. dr Slavica Đukić Dejanović, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije. Ali, krenimo redom.
Prva „knjiga”, ona zbog koje je cela priča i pokrenuta, je „Metodika nastave likovne kulture”, objavljena 2006. godine u izdanju Učiteljskog fakulteta Jagodina. Odgovorno lice, potpisano u impresumu sa „za izdavača” ujedno je i sam autor „knjige”. Recenzenti su prof. mr Obrad Jovanović i prof. dr Aleksandar Jovanović. Autor fotografija je osoba koja ima isto prezime kao i autor „knjige”, dok „kompjutersku obradu” potpisuje čak troje, i svi se isto prezivaju kao i autor knjige. Evo i ostalih podataka koji mogu pomoći pronalaženju „knjige”: ISBN 86-7604-030-3, COBISS.SR-ID 130342668.
Druga „knjiga”, za koju oni koji redovno prate ovu petodelnu priču znaju, je izdanje Nezavisnog univerziteta Banja Luka iz 2009. godine. Naslovljena je isto kao i prva – „Metodika nastave likovne kulture”. Odgovorno lice, potpisano u impresumu sa „za izdavača” je Goran Kalinić. Recenzenti su prof. mr Obrad Jovanović i prof. dr Slavica Đukić Dejanović, prof. dr Olivera Stanojlović i prof. mr. Dragan Savić. „Knjiga” ima lektora. Sa razliku od prethodne u kojoj se u impresumu jedno prezime može naći šest puta, u ovoj se to prezime nalazi samo na dva mesta. Evo i ostalih podataka koji mogu pomoći pronalaženju „knjige”: ISBN 987-99955-41-09-5, COBISS.BH-ID 1055000.
Treća, nepotpisana „knjiga”, „skripta” ili nešto treće, može se pronaći na stranici „Naučnoistraživački rad (NIR)” Pedagoškog fakulteta u Jagodini, u formi doc fajla.
Naravno, prvo što pada na pamet je guglati imena recenzenata:
Prof. mr Obrad Jovanović je redovni profesor za predmete iz oblasti Metodika nastave likovne kulture i likovna kultura na Učiteljskom fakultetu u Užicu, Univerziteta u Kragujevcu. Radi se o umetniku koji je, pre nekoliko godina, na vrlo lep način proslavio 30 godina stvaralaštva.
Prof. dr Aleksandar Jovanović je neko čiji identitet ne mogu sa potpunom sigurnošću da utvrdim. Mogao bi to da bude redovni profesor i dekan Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. On predaje predmete Uvod u tumačenje književnosti, Književnost za decu i mlade i Srpska kultura u evropskom kontekstu. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost. Mogao bi da bude dr Aleksandar Jovanović, docent na Medicinskom fakultetu u Beogradu i načelnik odeljenja na Institutu za psihijatriju Kliničkog centra Srbije koji se bavi se sudskom i ratnom psihijatrijom. Možda se radi o nekom trećem. Ja se najdublje izvinjavam pomenutoj dvojici ako sa knjigom „Metodika nastave likovne kulture” nemaju nikakve veze.
O prof. dr Slavici Đukić Dejanović je skoro sve poznato – „Medicinski fakultet, magistarske, doktorske studije i specijalizaciju neuropsihijatrije završila je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Od 1982. godine, u nastavi je na Katedri za Psihijatriju, Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, kao profesor Psihijatrije, Etike i Veštine komunikacije sa pacijentom. Najmlađa je žena doktor medicinskih nauka u Šumadiji. Obavljala je funkciju prorektora Univerziteta u Kragujevcu , kao i prodekana za međunarodnu saradnju Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. Redovni je profesor i šef Katedre za psihijatriju.“ Da li je kompetentna da bude recenzent „knjige” koja se zove „Metodika nastave likovne kulture”, pitanje je na koje nemam odgovor. Sudeći po naslovu, dalo bi se zaključiti da nije, ali uzimajući u obzir sadržaj „knjige” – verujem da jeste kompetentna.
Jedina prof. dr Olivera Stanojlović koju Google nalazi radi na Institutu za fiziologiju Medicinsog fakulteta u Beogradu. Opet sam prinuđen da se unapred izvinjavam, pošto u to da je baš ona bila recenzent „knjige” ne mogu biti siguran.
Prof. mr Dragan Savić, sa prilično sigurnosti mogu tvrditi, je zaposlen na Katedri za stručno-umetničke predmete Pedagoškog fakulteta u Somboru. Na sajtu tog fakulteta koji je deo Univerziteta u Novom Sadu, može se pronaći dokument koji pruža uvid u bogatu biografiju redovnog profesora Savića.
Pitanje koje se nameće je zašto su bili recenzenti jedne ili dve „knjige” koje sadrže niz čudnih poglavlja, pasusa, rečenica… A onda, i da li su zaista pročitali „knjigu” / „knjige” koje su preporučili za publikovanje, ili im je to, jednostavno, bila obaveza iz nekog razloga koji samo možemo naslutiti.
Namera mog gostovanja kod gospodina Kovačevića je da što više ljudi sazna za postojanje ovakvih stvari koje jesu, na nivou svakodnevnog – i tužne i smešne, ali i skupe, a na nekakvom širem nivou – vrlo opasne i sa posledicama koje je danas teško sagledati, a još teže predvideti šta će doneti u budućnosti.
Predrasuda da su naši đaci najbolji je i dalje živa. Ne malo je onih koji veruju da naši osnovci, srednjoškolci, studenti, sa znanjem koje ponesu iz naših škola, gde god da odu – ne moraju ništa da uče, a uvek bivaju ocenjeni najvišim ocenama. Iz godine u godinu ih demantuju vesti da su učenici iz Srbije na dnu, da imaju nizak nivo znanja, da Srbija zaostaje u obrazovanju… Možemo da ne verujemo da je to tako, ali, zar uzroci nisu očigledni? A možemo i da poverujemo, i pokušamo da učinimo nešto.
A sada ću dati sebi oduška i prepisati pedeset rečenica iz sve tri „knjige”, ne vodeći računa o „kontekstu”. Da bi se sve moglo proveriti, iza svake rečenice je dato, u zagradi, iz koje „knjige” je „iščupana” (brojem 1 je označena jagodinska knjiga iz 2006, brojem 2 banjalučka iz 2009, a brojem 3 .doc fajl sa sajta jagodinskog fakulteta), kao i broj stranice na kojoj se nalazi. Nabrajanje nije nikakva rang-lista.
U našim školama, kod starijeg uzrasta, zbog konformističkog efekta škole i sredine, originalnost znatno opada zbog likovne socijalizacije. (1, 259)
Svesnost sebe i sebe kao kreativnog bića je genijalno prosvetljenje svih negativnih energija u čoveku, jer čovek mora postati homo estetikus (ako umetnosti nema, nema ni čoveka). (2, 159)
Likovna genijalnost proističe iz telesne potrebe za stvaranjem umne sposobnosti. (3, 19)
Imaginarni vizionar je likovni tip koji poseduje veliku emocionalnu inteligenciju i on je likovni čarobnjak kroz san koji smo svi videli i o njemu razmišljali. (2, 157)
Linija je misao koja nešto ograničava ili otvara. (2, 147)
Boja je svetlost i tama postojanja. (1, 81)
Svetlost je sjaj i tama ljudskih osećanja i ljudskih misli. (1, 163)
Boja je likovna misao – osećanje kroz koje likovno osećanje i svetlost plešu. (3, 14)
Kroz kreativnu aktivnost desne i leve hemisfere mozga učenik dolazi do kreativne aktivnosti. (2, 113)
Položaj linija u zavisnosti od forme lika i izgleda, u nama stvara utisak određenog psihološkog dejstva. (3, 174)
Prostornu inteligenciju rešavamo putem zlatnog preseka. (2, 103)
Stvaralačka radoznalost je vizuelno stvaranje oblika i prostorne orijentacije. (2, 91)
Piramida je večita lepota likovno magičnog prostora i nadmoći inteligencije kroz svet visoke inteligencije kao i svojstva – oca, majke i okruženja. (1, 107)
Samouveravajuće učenje je prvi znak da učenik može postati genije. (2, 85)
Duhovne igre roditelja ne moraju biti i duhovni svet njihove dece. (1, 70)
Nove informacije pogodne su za usvajanje i povezivanje uzroka likovnog ostvarenja kroz donošenje likovnog suda kao osnovnog uzroka za stimulaciju razvoja i rasta mozga. (2, 67)
Prostor je beskonačno polje i najsloženiji likovni doživljaj, pun fizičkih i optičkih zakona. (2, 105)
Likovna sreća je realizovanje likovnog dela koje mora biti dostojno likovne kreativnosti. (3, 24)
Likovna sreća je kad učenik utvrdi likovni uspeh i uspe da stabilizuje likovno ponašanje koje ga je dovelo do ostvarene likovne želje. (3, 5)
Likovna motorika šake, brojem pokreta, označava nivo inteligencije i način izražavanja likovnih emocija. (2, 67)
Menjajući i manipulišući likovnim odlukama i likovnim strategijama, likovno zdravorazumske mere moramo sprovoditi kroz estetski samoopredeljujući likovni integritet. (2, 66)
Talenat je nešto što objašnjava naše nepoznavanje psihologije i korena osećanja. (1, 114)
Poemu ljudskog života možemo spoznati kroz poznavanje prirode i društva, fizičkog vaspitanja, muzičke umetnosti, filma, pozorišta, likovne predstave. (2, 64)
Telesne kao i intelektulne sposobnosti su one koje se vežbanjem dopunjavaju kroz: ishranu, upravljanje stresom. (3, 19)
San je likovna budućnost i budućnost čoveka!!! (2, 55)
Likovna vizija je predstava onog što je u nama i oko nas sa izuzetno izoštrenim čulima i percepcijom. (3, 58)
Kreativno mišljenje dete stiče i estetski identifikuje kroz: osećanja likovne klasifikacije, likovni stil izražavanja, atmosferu slike, kroz likovno dominantne elemente, boje i likovne forme, odnos likovnih elemenata u prostoru, psihološko dejstvo linija i boja i sižea slike. (2, 43)
Reči su obojene likovne misli kroz teorijsko-vizuelno mišljenje. (3, 14)
Za boju lica ili obrazine koristimo određene boje: tamnozelena je znak đavola, svetloplava znak mudrog raspoloženja, crvena znak radosti ili opasnosti, žuta znak inteligencije, a limunžuta znak opasnosti… (2, 24)
Uvodni deo časa pamtimo kroz šest čula kao i kroz likovnu predstavu. (2, 40)
Emocije predstavljaju osećanja i razlike mišljenja kroz mnoge oblike ponašanja ili stanja u složenost i prefinjenost emocija. (1, 7)
Tačka i njena igra kroz formu kompozicije, kao i njene likovne poruke, jeste misaona igra dečje radosti. (1, 162)
Svest o likovnoj moći i svest o uspehu kroz metod likovne nadgradnje je kreativno postojanje i otklanjanje likovnih zabluda i grešaka kroz likovno misaonu–svest i likovni svet estetske potrebe društva i pojedinca. (1, 258)
Inteligenciju učenik nasleđuje kao i trojstvo u magičnoj piramidi. (1, 107)
Važno je da nastavnik učenike, preko likovne kulture, uputi da kroz likovnu kulturu osećaju, misle, žele kroz likovne postupke da otkriju izuzetnu moć, da sigurno zapažaju i da tumače razne moći psihološkog ispoljavanja. (1, 97)
Mašta je imaginativno psihički proces kroz snove i dečje igre. (1, 116)
Likovna kreativnost i sinergija, kao integralna celina, kod učenika odstranjuju strah od nepoznatog i onoga što učenik ne zna. (3, 18)
Socijalno stanje podrazumeva: harmonični odnos u društvu, tolerantnost, odsustvo egocentričnosti, usklađenost vlastitih želja i uspešnu borbu sa životnim teškoćama. (1, 79)
Roditelji ne bi smeli da otuđuju decu od majke zemlje. (3, 15)
Psihofizičke i intelektualno likovne aktivnosti deteta treba dovesti u stanje individualne likovne moći. (1, 72)
Likovna radost kreativnosti i stvaralaštva su pozitivan stav kao i ljubav prema umetnosti. (3, 16)
Likovna mašta je unutrašnje likovno viđenje u viziji subjektivnosti, kao „treće oko”. (2, 202)
Deca rođena u znaku ''indigo'' boje su jako znatiželjna. (3, 176)
Pedantni tip učenika treba uveriti da, osim pedantnosti, likovna kultura ima puno likovnih nadahnuća koja čine celinu i iskonsko kolorističko shvatanje u oblasti likovne kulture. (2, 162)
Ona deca koja crtaju preko papira simbolično izražavaju otpor prema drugima kao i o nezrelom ili infantilnom ponašanju. (3, 175)
Savlađivanje prepreka jeste samo odlika čoveka. (3, 15)
Dete od dve do tri godine uzrasta, pre svega, igru smatra kao nešto nalik na igru, što znači da dete još nije svesno šte je to ono „nešto” u igri. (1, 70)
Nastavnik mora naučiti učenike da se precizno izražavaju, da umeju da slušaju likovnog partnera, da mu ne upadaju u reč, već da kroz likovni dijalog dolaze do likovnog rešenja problema. (2, 199)
Pojedini učenici ne žele da usvoje likovnu samodisciplinu koja je odraz učenikove inteligencije, samostalnosti i kreativnosti. (3, 22)
Kako izbeći neprofesionalnu stihiju nastavnika likovne kulture koji traže talente među učenicima? (1, 71)
Veliki broj komentara upućenih na prethodne delove ove priče sveo se na pitanje „sta činiti?”.
Jedan od mojih odgovora glasio je ovako:
Ja svoje primerke „knjiga” neću da šaljem Ministarstvu!
Šalu na stranu, kada znate ko je jedan od recenzenata, gotovo sasvim je sigurno da Ministarstvo ne bi ništa preduzelo.
Inače, kad već pominjem Ministarstvo, evo jednog od ciljeva obrazovanja: „sticanje kvalitetnih znanja i veština i formiranje vrednosnih stavova […] jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, tehničke, informatičke pismenosti, neophodnih za život i rad u savremenom društvu”. Jedan od ciljeva metodike nastave likovne kulture, koji je u „knjizi” postavljen, je razvijanje "međusobne intelektualne sposobnosti bržeg razumevanja i prihvatanja tuđih stavova i gledišta" što je, verujem, vrlo važno (ako nije i neophodno) za „život i rad u savremenom društvu”, u ovoj našoj „državi”.
Čini mi se da je naša „država” – država, onoliko koliko je „knjiga” – knjiga.
A onda sam uz malu pomoć (ili malo veću, priznajem), zaključio da im ne moramo slati primerke „knjiga” – možda bi mnogo e-mailova, slične sadržine, u kojima se govori o „knjigama”, uticalo da i neko ko ima moć (a, može biti, pred izbore, i interes) da nešto učini – nešto i učini. Ako nas mnogo misli da bi to bilo moguće, imamo sedam dana da u diskusiji na ovom mestu odlučimo da tako i postupimo.
Пријавите се на:
Постови (Atom)