петак, 4. март 2011.

Slike

Sramna praksa podizanja spomenika

Nedavno se u Kragujevcu dogodilo nešto što bi u gotovo svakom evropskom gradu bilo okarakterisano kao vandalizam neviđenih razmera – nestao je spomenik! Radi se o bronzanom poprsju Vuka Karadžića iz 1964. godine, radu vajara Dragana Panića, jednog od ne baš brojnih Srba koji su obrazovanje sticali na École nationale supérieure des Beaux-Arts u Parizu.
U gradu u kojem se uveliko raspravlja o Lokalnom planu razvoja kulture, u kojem ne postoji bioskop, ali postoji muzej koji radi od 8 do 15 (od 8 ujutro do 3 popodne, k’o sav normalan svet, ko će uveče u muzej???), to je prošlo jedva primećeno. Oglasio se Slobodan Pavićević, član Komisije za zaštitu spomenika, i to je lokalni internet medij preneo u vesti Sramna praksa uništavanja spomenika. Ovaj tekst je reakcija na tu vest. Evo nekih delova vesti:

„Kragujevac ima dugu i sramnu istoriju skrnavljenja spomenika, a uzroci tog vandalskog ponašanja bili su kako ideološkog, tako i socijalnog karaktera – rekao je član Komisije za zaštitu spomenika Slobodan Pavićević, na današnjoj konferenciji za novinare.

On smatra da je najnovija krađa bisti, najverovatnije, delo gladnih ustiju i da nema političke pozadine, ali da to svakako ne umanjuje krivicu svih ustanova nadležnih za zaštitu i čuvanje javnih spomenika.

Pavićević podseća na sramni bilans uništavanja spomenika kulture na teritoriji grada. […]”

Kakva mlaka reakcija! Ali, kada bi ta reakcija bila najgora stvar, stvari ne bi čak ni stajale toliko loše. Pored „sramne prakse uništavanja spomenika”, u Kragujevcu postoji još sramnija praksa podizanja spomenika. A zbog te prakse nije se oglasio ni jedan predsednik ili član, ni jedna komisija, ni jedno udruženje (umeju oni, ali njihov pogled ne seže izvan Beograda), ni jedna ustanova kulture (Ministarstvo, možda? Ne, oni su partijski drugovi.)…
Pisao je puno puta o tome, baš na ovom blogu, naš Cole. Kao njegov gost oglašavala se sjajna i neumorna Lele Vujošević. Pisao je, na svoj, specifičan način i AleXandar Lambros… Ostali su to usamljeni glasovi kojima se, anonimno, na ovaj način pridružujem.

Kragujevac ima kratku i sramnu istoriju skrnavljenja grada podizanjem spomenika, a uzroci tog vandalskog ponašanja su kako bahatost vlastodržaca tako i njihovo nepoznavanje istorije i istorije umetnosti, zaslepljnost vlačću i „novokomponovanim veroljubljem” ali i, primetio je poodavno neko, „evroljubljem”…
Ja smatram da je najnoviji atak na kulturu, zdrav razum i novčanike Kragujevčana, najverovatnije delo pomućene svesti, ali i da ima političku pozadinu, što svakako ne umanjuje krivicu svih onih koji se od postupka lokalnog kalifa nevešto ograđuju.

Podsećam na sramni bilans podizanja spomenika sopstvenoj bahatosti, neukosti i neukusu na teritoriji grada. Malo je poznat podatak da skrnavljenje grada neadekvatnim „aktinostima u vezi sa spomenicima” počelo odmah po okončanju Drugog svetskog rata, kada je figuri sa Spomenika palim šumadijskim ratnicima, veoma značajnom ranom radu vajara Antuna Augustinčića, odsečena ruka koja je držala krunu i zamenjena rukom koja drži venac.

Novija istorija uništavanja grada još je poraznija. Spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću, rad vajara Zorana Ilića, ispred prelepe zgrade poznate kao Sokolana u naselju Stara radnička kolonija, svečano je, 1999. godine, otkrio gradonačelnik Veroljub Stevanović. Bolje da nije. Pretpostavljate da konkursa nije bilo. Bio je to mali posao, pa ga je Ilić odradio „onako, drugarski”.

Zatim je, tokom „gradonačelnikovanja” gospodina Stevanovića, odbačena odluka stručne komisije, koja je od predloga pristiglih na konkurs za spomenik Kragujevčanima – žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih, odabrala rad vajara Dragana Đorđevića, da bude realizovan. Gradonačelnik je (sam, ili uz nečiju pomoć, pitanje je) odabrao rad vajara Zorana Ilića, rad koji je sam autor nazvao „buzdovan”. AleXandar Lambros ga naziva „spomenik lizalici”. Kragujevac je, podizanjem tog spomenika zauzeo značajno mesto na svetskoj mapi gluposti.

Nakon toga se, bez konkursa, pošto je vlastodržac verovatno zaključio da stručne „stručne komisije” samo ometaju sprovođenje njegovih zamisli i guše kreativnost Zorana Ilića, pojavio Spomenik Jovanu Ristiću, među Kragujevčanima poznat i kao Johnnie Walker. Autor je, pogađate, Zoran Ilić.

A onda je usledio ultimativni poduhvat! Vrhunac besmislenosti, bahatosti, tvrdoglavosti, neukusa. Nisu pomogla ni analitična objašnjenja, ni ankete u kojima se većina izjašnjavala u skladu sa zdravim razumom, ni internet akcije poput: „NEĆU TREĆI VERKOV KRST, HOĆU BIOSKOP!!!!” i „Kragujevac ≠ Krstojevac”. Krst, delo Zorana Ilića, uz pisano obrazloženje, nikao je, na sramotu i Kragujevčana, i svakoga onog ko je ikada ušao u bilo koji muzej, a da na to nije bio primoran (predsednica / recenzentkinja se ne računa, ona je morala).
Predsednik Skupštine Grada Kragujevca i narodni poslanik Saša Milenić se zapitao: „Zašto krst?”, i obrazložio njegovo postojanje s filosofsko-simbolističko-humanističko-civilizacijske tačke gledišta: „Zato što smo uvereni da je to poznatiji, prostraniji, univerzalniji, dobrohotniji, razumljiviji, čovekoljubiviji simbol, od svih poznatih simbola naše civilizacije.”
Gradonačelnik je izabrao religijsko-simbolističko-etimološko-istorijski pristup: „Dakle, ovaj grad koji je bio dolina gladi, počeo je da živi. Simbolično je na krstu. U pozitivnom smislu. U svakom smislu je krst život. A vaskrsenje, i simbolično kad tumačite i tu reč, trebalo bi da znači vaskrsenje svega, i morala, i života, i vaskrsenje onog pozitivnog što je jedno vreme nedostajalo i ovom narodu, i ovom gradu, i ovoj regiji.”

Sve vreme se insistiralo na priči o ceni „Đurđevdanskog krsta”, o tome da li postoji nešto preče…Takva argumentacija je lažna, irelevantna, navođenje na stranputicu… „Zadužbina” gradonačelnika, filosofa i vajara, je odraz istorijskog i kulturnog i estetskog sunovrata, i nesreća je što postoji. Nesreća ne bi bila ništa manja i da krst jači od zakona donosi prihode.
Filosof Milenić je za medije, na pitanje o svome stavu prema činjenici da je javno mnjenje Kragujevca protiv podizanja krsta izjavio: „Jedino relevantan podatak je popis, na kome se 96 odsto građana izjasnilo kao hrišćani pravoslavne veroispovesti.” Očigledno da je sebi dao za pravo, barem posredno, da izopšti iz Srpske Pravoslavne Crkve one koji su protiv podizanja krsta od 18 metara. Da li je Patrijarh Irinej svojim učešćem u degradaciji kulture Kragujevca Mileniću dao za pravo? Svejedno, hvala im obojici.

Pronašao sam jedan davni komentar na vest na ovome sajtu: „[…] Mali diktator radi što poželi, uz pomoć malog filozofa koji to nemušto pokušava da opravda (a ni sam u to ne veruje) i malog ‘vajara’ zbog čije bi diplome FLU u Beogradu trebalo da se bar oglasi (a i da se nekako zakonom reši oduzimanje diplome, recimo inžinjeru građevine čijih bi se nekoliko zgrada srušilo, ili veterinaru koji bi izazvao nekoliko pomora životinja nestručnim lečenjem…).[…]”.

Gospodin Pavićević, član Komisije za zaštitu spomenika, je istakao da bi spomenici trebalo da budu pod stalnim video nadzorom i apelovao na medije i profesore u školama da mladima približe ličnosti iz istorije, kako bi se ubuduće promenio odnos Kragujevčana prema kulturnoj zaostavštini.
– Ljudi koji ne poznaju svoj grad ne mogu ga ni voleti – rekao je Pavićević.

Ljudi koji kulturno nasleđe svoga grada degradiraju svrstavajući u njega mizernosti poput buzdovana i krsta, ne mogu očekivati da mladi, barem ne lako, izgrade odnos prema kulturnoj zaostavštini. A dok tog odnosa nema, lepo je primetio Pavićević, nestajaće ono što kulturna zaostavština uistinu jeste. I nastajaće, dodaću ja, ono što je zaostavština vlastodržačke samovolje, bahatosti, neznanja, neobrazovanja, neukusa…


P. S. Umetnik je izuzetno kreativan kada je reč o ostavljanju svoga, vrlo specifičnog potpisa. Ne bi bilo u redu da iko ko je čita o sramnoj praksi podizanja spomenika u Kragujevcu, ostane uskraćen i za taj detalj.